Plazma: Četvrti domen života?

U nekoliko savremenih istraživačkih radova koji spajaju fiziku plazme i astrobiologiju, razvija se hipoteza da određene svetlosne plazma strukture u gornjoj atmosferi mogu predstavljati oblik pre-biološke organizacije materije. U nekim modelima, ovaj okvir se opisuje i kao “četvrti domen života”, kao način da se označi nešto što ne pripada klasičnim biološkim kategorijama.

Osnova ovih ideja dolazi iz NASA snimaka i deklasifikovanih vojnih video zapisa. Na visinama iznad 200 kilometara uočene su svetlosne formacije koje ne ostaju stabilne ni pasivne. One menjaju pravac kretanja, ubrzavaju i usporavaju bez jasnog spoljnog uzroka, i ulaze u međusobne interakcije koje uključuju približavanje, razdvajanje i formiranje kratkotrajnih struktura nalik mrežama i vezama.

U tom kontekstu često se navodi i tzv. Tether incident (STS-75). Tokom misije u kojoj je u orbitu pušten dug provodljiv kabl sa satelitom, došlo je do njegovog pucanja usled ekstremnog naelektrisanja. Na snimcima se oko kabla pojavljuje veliki broj svetlosnih tačaka i struktura (NASA to objašnjava česticama leda) koje se kreću u njegovoj neposrednoj blizini. U okviru ove hipoteze, taj trenutak se tumači kao moguć primer reakcije plazmatskih formacija na naglu promenu elektromagnetnog okruženja, odnosno kao njihovo “hranjenje“ tom energijom.

https://www.youtube.com/watch?v=k5-84EnHZjk

U okviru ove hipoteze, takvo ponašanje se ne posmatra kao obična turbulencija. Tumači se kao mogući oblik samorganizacije materije, u kojem elektromagnetna polja i dinamika plazme proizvode stabilne, ponavljajuće obrasce interakcije. Iz toga se razvija ideja da plazma u određenim uslovima može preći iz čisto fizičkog stanja u sistem koji pokazuje osobine ponašanja nalik živom, iako bez biološke osnove kakvu poznajemo.

Dalji teorijski sloj uvodi koncept “pre-life” sistema. U tom okviru, interakcija plazme, kosmičke prašine i jonizovanih čestica može dovesti do formiranja stabilnih struktura koje se u nekim interpretacijama opisuju kao “plazma kristali”. Iz tih modela proizlazi ideja da se unutar takvih sistema mogu razvijati obrasci nalik osnovnoj organizaciji informacija, ponekad opisani kao analogni genetskim strukturama.

U najdaljem produžetku hipoteze otvara se pitanje inteligencije i svesti. Ne kao ljudskog tipa mišljenja, već kao mogućeg oblika ponašanja sistema koji nastaje iz dovoljno složenih i stabilnih obrazaca u samoj plazmi, kroz stalnu reakciju na promene u okruženju i međusobne interakcije.

Ovi modeli se povremeno dovode u vezu i sa UAP fenomenima i istorijskim izveštajima o neobičnim svetlosnim pojavama, ne kao tvrdnja o identitetu, već kao pokušaj da se uoči zajednički obrazac u ponašanju koje se ponavlja kroz različite izvore i epohe.

Tu se otvara ključna linija razdvajanja.

Zvanična astrobiologija i dalje traži život kroz poznate kriterijume: voda, hemija na bazi ugljenika, stabilni planetarni uslovi. Logičan okvir, ako se Zemlja uzima kao referentni model.

Ali ova hipoteza postavlja drugačije pitanje.

Ne da li život postoji u poznatim uslovima. Već da li su sama gornja atmosfera planeta i elektromagnetna polja zvezda već u sebi dovoljno složeni da proizvode oblike organizacije materije koje još ne umemo da prepoznamo kao život.

Između onoga što posmatramo i načina na koji to objašnjavamo, ostaje prostor koji još nije zatvoren.